„Zlatni presek samoće ili Lagune za izgubljene duše“ je najbolja esejistička knjiga Zorice Arsić Mandarić i jedna od najboljih esejističkih knjiga koju srpska književnost uopšte ima. Ona je, pre svega, tako arhitektonski skladna da bi se mogla, uslovno, tretirati i kao roman… Ona se mora, i jedino može, na kašičicu čitati. Ali, nagrada je velika i isplati se učiniti to… Pravi eseji su originalni, otkrivalački, podsticajni, samosvojni… Apsolutno slobodni. Takvi upravo jesu oni koje Zorica Arsić Mandarić piše… Svaka misao Zorice Arsić Mandarić je opevana. Svako njeno osećanje – promišljeno. Osnovni esej ove autorke esej je o samoći kao jezgru ljudskog bivstva… Slike kao da imaju i telo i dušu… Rečenice su pune omčica. Nalik su na prozno/lirsko heklanje. Pravi poetski vez sasvim sličan onom kim se bavila, davno, Jefimija… Pravi čitaoci, oni kojima je ova knjiga jedino i namenjena, vremena imaju i dočitaće je sasvim. Ostaje, onim najumnijima među njima, da je čitaju na fonu velike književnosti kojoj je samoća glavna tema. NAvešćemo samo dva primera: priču „Samoća“ iz zbirke Saputnici Isidore Sekulić i jedan od najboljih romana ikada napisanih – Sto godina samoće Gabrijela Garsije Markesa.
Mr Dušan Stoiljković, književnik
Sa stanovišta kognitivne lingvistike, Zorica Arsić Mandarić je u ovoj knjizi iznela čitav spektar reči i prototipa, njihovih granica i etimoloških dubina. „Zlatnim presekom samoće“ dala je poseban doprinos naučnoj tvrdnji da se matematički i geometrijski zlatni presek nalazi u biću jezika i da je duhovni put integral puta istine i života.
Mr Milan Đorđević, lingvista
Recenzije
Još nema komentara.