Izgubljeni ključevi Slobodnog zidarstva

Stvarnost nam neprekidno izmiče. Beskonačnost se podsmeva našim slabim naporima da je ograničimo definicijom i dogmom. Naša najdivnija ostvarenja su samo nejasni nagoveštaji Svetla. U svojim naporima čovek je samo mekušac koji želi da obuhvati okean.

Ipak, čovek možda neće prestati da se bori da pronađe Boga. U njegovoj duši postoji čežnja koja ga neće pustiti da se odmori, poriv koji ga primorava da pokuša nemoguće, da dostigne nedostižno. Podiže nemoćne ruke da uhvati zvezde i uprkos milionima godina neuspeha i milenijuma razočaranja, čovekova duša stremi nebesima sa većom žudnjom nego dok je ljudska rasa bila još mlada. On ustrajava, iako mu uzvišeni ideal večno izmiče iz ruku. Iako nikada nije zagrlio boginju svojih snova, odbija da veruje da je ona iluzija. Za njega je ona jedina stvarnost. Poseže prema nebu i neće se smiriti sve dok mač Oriona ne bude u njegovim rukama i slavni Arkturus ne zaiskri iz njegovih grudi.

Čovek je Parsifal koji traži Sveti gral; Sir Launfal u pustolovnoj potrazi za Svetim gralom. Život je božanska avantura, jedno sjajno traganje.

Kroz senku svetli uvek Savršeno svetlo.

Kroz maglovite vidike davnih vremena zvukom trube odjekuje objava, i mada sama nebesa uzvraćaju odjekom, malo njih čuje a još manje razume: „U početku je bila Reč i Reč je bila u Boga i Reč je bila Bog.“

U tome je večiti paradoks. Reč je izgubljena, a ipak je stalno s nama. Svetlost koja osvetljava daleki horizont obasjava naša srca. „Ti koji me ne tražiš, nećeš me naći.“ Koračamo dalekim i zabačenim putevima samo da bismo kod kuće pronašli ono za čim žudimo.

I kao što kaže Viktor Igo: „Žeđ za beskonačnim dokazuje Beskonačnost“.

Ono što tražimo živi u našoj duši!