Зашто ме моје дете не слуша? Одговор можда није онакав какав очекујете
Колико пута сте помислили:
„Не знам више како да му објасним.“
„Као да ме уопште не слуша.“
„Све се заврши свађом.“
Ако вам је ово познато, нисте сами. Скоро сваки родитељ се понекад осети беспомоћно у комуникацији са својим дететом. Желимо да нас дете чује, разуме и прихвати оно што му говоримо, а често се деси управо супротно.
Ипак, искуство у раду са родитељима и децом показује да се праве промене дешавају онда када променимо питање. Уместо: „Како да натерам дете да ме слуша?“, можемо да се запитамо: „Шта је мом детету потребно да би пожелело да ме чује?“
Понашање није исто што и потреба
Можда сте се некада затекли у оваквој ситуацији.
Журите на посао. Кажете детету да обуче јакну. Оно вас гледа и наставља да се игра. Поновите још једном. Па још једном. После неколико минута већ повишеним тоном изговорите:
„Колико пута треба да ти кажем?“
Дете почиње да плаче, љути се или вам одговара још гласније. И тако једно обично јутро постане борба.
Када се касније сетимо те ситуације, често помислимо да је проблем у томе што дете није слушало. Међутим, ако бисмо на тренутак застали и запитали се шта се дешавало у детету, можда бисмо открили нешто сасвим друго. Можда је било дубоко заокупљено игром. Можда је било уморно. Можда је било разочарано што мора да прекине нешто у чему ужива.
Када покушамо да разумемо шта стоји иза понашања, престајемо да гледамо само оно што је дете урадило и почињемо да видимо оно што му је потребно.
Дете плаче, љути се, одбија сарадњу, виче или се повлачи. У тим ситуацијама најчешће видимо само понашање. Међутим, свако понашање носи неку поруку.
Испод љутње може да се крије разочарање или туга.
Испод непослушности потреба за самосталношћу.
Испод плача страх, несигурност или потреба за блискошћу.
Деца се не рађају са способношћу да препознају и именују своје емоције. То уче током живота и то од нас, родитеља. Зато је један од најважнијих задатака родитеља да детету помогне да разуме шта се дешава у њему.
Када разумемо емоцију, лакше разумемо и понашање.
Не морамо одмах да решимо проблем
Када нам дете исприча да га је друг повредио, да није добило оцену коју је очекивало или да се посвађало са братом или сестром, природно је да желимо да помогнемо. Дајемо савете. Објашњавамо. Убеђујемо га да „није то ништа“.
Међутим, деци често није потребно решење у првом тренутку. Потребан им је осећај да их неко разуме. Тек када се осете прихваћено и безбедно, спремна су да чују наш савет.
Моћ активног слушања
Активно слушање није техника која служи да „смири дете“. Оно је начин да изградимо однос у коме се дете осећа виђено, прихваћено и уважено.
То значи да:
- одложимо телефон и заиста будемо присутни;
- не прекидамо дете док говори;
- именујемо емоцију коју препознајемо;
- постављамо питања која му помажу да разуме себе;
- проверимо да ли смо га добро разумели.
Некада је довољно да кажемо:
„Видим да си баш разочаран.“ Или „Чини ми се да ти је ово било веома важно.“
Те реченице не решавају проблем, али решавају нешто што је детету у том тренутку још важније – осећај да није само.
У гешталт психотерапији често говоримо о важности контакта. За дете контакт није само разговор. Контакт је када осети да сте заиста ту. Да вас не занима телефон. Да не размишљате шта ћете следеће рећи. Да не тражите одмах решење. Већ да га гледате, слушате и покушавате да разумете његов доживљај света. Дете које има такав контакт са родитељем временом развија поверење, а управо је поверење темељ сваког васпитања. Дете ће много лакше прихватити границе од одрасле особе поред које се осећа сигурно него од некога ко га стално исправља, а ретко слуша.
За крај… да закључимо
Важно је да знамо да су све потребе које деца имају ПОЗИТИВНЕ, али начин (понашање) на који их траже може бити неприхватљив.
Дете није безобразно, већ је ПОНАШАЊЕ то које треба да се исправи.
Застаните на тренутак…
- Када сте последњи пут саслушали дете, а да га нисте прекидали?
- Коју емоцију ваше дете најтеже показује?
- Да ли ваше дете чешће чује савет или разумевање?
Позив родитељима
У оквиру Простора психолошке подршке деци, адолесцентима, одрасле и породице РАСТИОНИЦА разговарамо о свакодневним родитељским изазовима, учимо практичне вештине комуникације и заједно тражимо начине да однос са децом буде испуњен више разумевањем, а мање борбом.
Од септембра почиње нови циклус онлајн психолошких радионица.
