Промене су неизбежне. Начин на који дете учи да их проживи остаје за цео живот
Полазак у вртић, први дан школе, рођење брата или сестре, пресељење, развод родитеља, промена школе, губитак вољене особе…
Неке промене дочекамо са радошћу, неке са страхом, а неке никада не бисмо сами изабрали. Ипак, једно је сигурно – промене су неизбежан део живота.
Зато можда најважније питање није како да их избегнемо, већ како да научимо дете да их проживи.
Деца не воле непредвидивост
Одрасли често потцењују колико су деци важне рутина и предвидивост. Када знају шта их очекује, осећају се сигурно. Зато свака промена, чак и када је позитивна, може изазвати несигурност.
Полазак у школу може бити узбудљив, али истовремено и застрашујућ. Пресељење у лепши стан може донети више простора, али и тугу јер су оставили своју собу, другаре или омиљено игралиште.
Дете не реагује само на оно што добија. Оно истовремено проживљава и оно што губи. Зато је важно разумети да су различите емоције природан део сваке промене. Деци је потребна структура, познате рутине и осећај да су родитељи емоционално доступни како би се лакше прилагодила новим околностима.
Иза понашања често стоји емоција
Када је детету тешко, оно то не уме увек да каже. Понекад ће постати раздражљиво, понекад ће плакати без јасног разлога, неко ће се повући, неко ће бити љут, неко ће поново почети да се понаша као млађе дете. То нису знаци непослушности. То су начини на које дете покушава да се избори са оним што осећа.
Зато је много важније да се запитамо: Шта моје дете сада проживљава?, него: Зашто се овако понаша?
Не морамо уклонити сваку тешкоћу
Као родитељи, природно је да желимо да заштитимо своје дете, да му буде лакше, да не пати. Међутим, живот ће увек доносити нове ситуације које не можемо контролисати.
Оно што можемо јесте да помогнемо детету да стекне уверење Шта год да се догоди, нисам сам. То уверење постаје његов највећи ослонац.
Како припремити дете за промену?
Најбоље што можемо да урадимо јесте да не чекамо последњи тренутак. Када год је могуће, разговарајмо са дететом унапред. Објаснимо му шта ће се дешавати. Одговоримо на његова питања. Дозволимо му да каже шта га брине. Када се осећа укљученим и саслушаним, лакше прихвата оно што долази.
Ако је у питању промена школе, можемо заједно посетити нову школу. Ако се селимо, можемо га укључити у уређење нове собе.
Мале ствари детету враћају осећај сигурности, јер има утисак да и оно учествује у нечему што је важно. Припрема детета, разговор и укључивање у процес промене значајно олакшавају прилагођавање.
Не морамо увек да будемо јаки
Понекад родитељи покушавају да сакрију своје емоције како не би уплашили дете. Међутим, деца осете када нешто није у реду.
Много је здравије рећи: И мени је ово тешко и ја сам помало забринут, али заједно ћемо проћи кроз ово.
Тако дете учи да је у реду осећати страх, тугу или несигурност и да се и са тим емоцијама може живети.
Промене могу постати прилика за раст
Наравно, не бисмо бирали све животне околности, али свака промена може донети и нешто ново – нове пријатеље, нова искуства, нове вештине, веће самопоуздање.
Када родитељ помогне детету да, поред тешкоћа, уочи и добре стране нове ситуације, оно постепено учи да промене не морају бити само претња. Понекад су почетак нечег лепог.
Најважнија припрема за будућност није живот без промена
Не можемо припремити дете за сваки догађај који га чека, али можемо га научити да размишља, да поставља питања, да решава проблеме, да буде самостално, да верује себи, да зна да грешке нису крај, да различитости нису опасност, да је у реду тражити помоћ.
То су вештине које ће му бити потребне много више него било која лекција научена напамет. Управо самосталност, решавање проблема, емпатија, прихватање различитости и флексибилност помажу деци да се успешно носе са непредвидивим животним ситуацијама.
За крај…
Суштина није у томе како да избегнемо промене, већкако да помогнемо детету да развије отпорност, флексибилност и поверење у себе када се промене догоде.
Не можемо обећати детету да ће живот увек бити лак. Не можемо га заштитити од сваког губитка, разочарања или промене, али можемо му дати нешто много вредније – осећај да није само, да је вољено, да га неко разуме.
Застаните на тренутак…
Размислите:
- Да ли свом детету остављам простор да каже како се осећа?
- Да ли журим да решим проблем или га најпре саслушам?
- Да ли моје дете зна да је у реду плашити се промена?
- Да ли му својим примером показујем да се и тешке ситуације могу превазићи?
Понекад управо наши одговори постану дететова највећа животна лекција.
Позив родитељима
У оквиру Простора психолошке подршке деци, адолесцентима, одрасле и породице РАСТИОНИЦА разговарамо о свакодневним родитељским изазовима, учимо практичне вештине комуникације и заједно тражимо начине да однос са децом буде испуњен више разумевањем, а мање борбом.
Од септембра почиње нови циклус онлајн психолошких радионица.
За све информације можете добити путем мејла natasa.novoselac@gmail.com и броја телефона 063/7094231
