Адолесценција није проблем који треба решити – већ период који треба разумети
Више ми ништа не прича.
Само је у својој соби.
На све одговара са: ‘Добро сам.’
Имам осећај да сам изгубио своје дете.
Многи родитељи управо овако описују период адолесценције.
Дете које је до јуче желело да све подели са нама одједном тражи више приватности. Више времена проводи са вршњацима, испитује правила, сумња, противречи. Понекад делује као да нас више не треба.
Међутим, истина је управо супротна. Можда нас никада није требало више.
Адолесценција није само пубертет
Када кажемо пубертет, најчешће помислимо на физичке промене. Међутим, адолесценција је много више од тога. То је период у ком млада особа покушава да одговори на питања: Ко сам? Где припадам? Шта желим? Како ме други виде?
У том периоду истовремено се развијају тело, емоције, начин размишљања и односи са другим људима. Светска здравствена организација адолесценцију посматра као период од 10. до 24. године, управо зато што емоционално и психолошко сазревање траје дуже од самог пубертета.
Зато није необично што је овај период понекад буран – и за дете и за родитеље.
Када се дете мења, мора да се мења и родитељ
Родитељство малог детета и родитељство адолесцента нису исто. Оно што је некада функционисало, сада више није довољно.
Некада смо одлучивали уместо детета, сада морамо више да разговарамо. Некада је било довољно рећи: Зато што сам ја тако рекла, адолесценту је потребно објашњење. Потребан му је разговор, потребно му је да осети да га чујемо, чак и онда када се не слажемо.
То не значи да треба да одустанемо од граница. Напротив. Баш у овом периоду границе су једнако важне као и разумевање. Адолесценти тестирају правила, али то не значи да им она нису потребна. Јасне, доследне и узрасту прилагођене границе пружају осећај сигурности и чувају од ризичних понашања.
Не одбацују вас – траже себе
Понекад родитељи доживе повлачење детета као одбацивање. Истина је да већина адолесцената не покушава да се удаљи од родитеља, покушава да се приближи себи.
Испробава различите улоге, размишља другачије, проверава сопствене границе. То уме да буде збуњујуће, али је нормалан део одрастања.
Највећа грешка коју можемо направити јесте да сваку промену посматрамо као проблем.
Када је потребно да се забринемо?
Адолесценција доноси промене расположења, доноси несигурност, понекад и повлачење. То само по себи није знак да нешто није у реду.
Међутим, ако приметимо да туга траје дуже време, да дете губи интересовање за ствари које је волело, да избегава пријатеље, да има озбиљне проблеме са спавањем или исхраном, да се самоповређује или говори да живот нема смисла, важно је да не чекамо да прође само од себе.
Потражити стручну помоћ није знак да смо као родитељи заказали. То је знак да бринемо о свом детету.
Анксиозност, депресија, поремећаји исхране и друга психичка стања могу се јавити управо у овом развојном периоду и важно је на време препознати њихове знаке.
Дете не треба родитеља који све решава
Када видимо да нам је дете тужно, природно је да пожелимо да му одмах помогнемо, да решимо проблем, да га заштитимо, да га уверимо да ће све бити добро.
Но, понекад адолесценту није потребно решење. Потребно му је да осети да није сам, да може да каже и оно што мисли да ће нас уплашити, да неће бити осуђен, да ће бити саслушан.
Некада је најважнија родитељска реченица: Ту сам. Хајде да прођемо кроз ово заједно.
Разговор је важнији од савршеног савета
Често мислимо да морамо имати прави одговор, али деца не траже увек одговоре. Траже некога ко ће их саслушати.
Уместо: Ма није то ништа, можда је корисније рећи: Видим да ти је тешко.
Уместо: У твоје време ја сам…, покушајмо: Испричај ми шта се догодило.
Када се дете осети прихваћено, већа је вероватноћа да ће нам се поново обратити.
Друштвене мреже нису једини проблем
Лако је за све окривити телефон, али није сваки проблем настао због екрана.
Друштвене мреже могу појачати притисак, поређење и осећај да морамо бити савршени. Ипак, највећу разлику прави однос који дете има са својом породицом. Када зна да код куће може да разговара без страха од осуде, лакше ће се носити и са изазовима које доноси дигитални свет.
Како родитељ може да буде подршка?
Не постоји савршен рецепт, али постоје мале ствари које праве велику разлику.
Слушајте више него што саветујете.
Постављајте отворена питања.
Не поредите дете ни са другом децом, ни са собом.
Покажите да га волите и када му је тешко.
Подстичите здраве навике – сан, кретање, исхрану и време без екрана.
Будите укључени у његов живот, али не и контролори сваког корака.
Ове навике не решавају сваки проблем, али стварају окружење у ком се дете осећа сигурније и лакше тражи помоћ када му је потребна.
За крај…
Адолесценција је период великих промена, али и велике потребе за разумевањем, прихватањем и сигурношћу. Када родитељ остане присутан, слуша и пружа подршку без осуде, постаје најважнији ослонац у очувању менталног здравља свог детета.
Адолесценција није период у ком треба да изгубимо поверење у своје дете. То је период у ком му је наше поверење најпотребније. Млади у том периоду траже сигурно место коме могу да се врате, чак и онда када покушавају да пронађу свој пут.
Застаните на тренутак…
Размислите:
- Да ли моје дете зна да може све да ми каже?
- Да ли више слушам или више држим предавања?
- Када смо последњи пут разговарали, а да тема нису биле оцене или обавезе?
- Да ли моје дете зна да га волим и онда када пролази кроз тежак период?
Понекад управо ова питања постану почетак ближег односа.
Позив родитељима
У оквиру Простора психолошке подршке деци, адолесцентима, одрасле и породице РАСТИОНИЦА разговарамо о свакодневним родитељским изазовима, учимо практичне вештине комуникације и заједно тражимо начине да однос са децом буде испуњен више разумевањем, а мање борбом.
Од септембра почиње нови циклус онлајн психолошких радионица.
За све информације можете добити путем мејла natasa.novoselac@gmail.com и броја телефона 063/7094231
