Kako (pre)živeti u prirodi – praktičan priručnik za snalaženje u prirodi
Полазак у вртић, први дан школе, рођење брата или сестре, пресељење, развод родитеља, промена школе, губитак вољене особе... Неке промене дочекамо са радошћу, неке са страхом, а неке никада не бисмо сами изабрали. Ипак, једно је сигурно...
Више ми ништа не прича. Само је у својој соби. На све одговара са: 'Добро сам.' Имам осећај да сам изгубио своје дете. Многи родитељи управо овако описују период адолесценције. Дете које је до јуче желело да све подели са нама...
Мама, досадно ми је. Тата, шта сада да радим? Немам чиме да се играм. Када чујемо ове реченице, многи од нас одмах почињу да нуде решења. Предлажемо игру, укључујемо цртани филм, дајемо телефон, организујемо излазак. Тражимо нову...
Сачекај маму. Мама то боље зна. Тата ради. Многи од нас су одрастали уз овакве реченице. Дуго се веровало да је улога оца пре свега да обезбеди породицу, да ради, да буде ослонац, да брине о материјалној...
Колико си добио? То је често прво питање које поставимо детету када се врати из школе. Ређе га питамо: Како си се данас осећао? Шта си ново научио? Шта ти је било занимљиво? Не зато што нам то није...
Пусти, ја ћу. Мали си још. Брже је да ја то урадим. Колико пута дневно ове реченице изговоримо, а да о њима и не размишљамо? Желимо да помогнемо, да убрзамо, да заштитимо и све то радимо из љубави. Међутим понекад,...
Не могу. Сигурно ћу погрешити. Бољи су од мене. Да ли сте некада чули своје дете како изговара ове реченице? Као родитељи, природно је да пожелимо да га охрабримо и кажемо Ма можеш ти то, Само веруј у себе,...
Опет морам сто пута да га подсећам. Никада сам не седне да уради домаћи. Све одлаже за последњи тренутак. Многи родитељи препознаће се у овим реченицама. Када дете избегава обавезе, лако је помислити да је лењо, неодговорно или недовољно...
Пре него што постанемо родитељи, већина нас има неку слику о томе какав ће родитељ бити. Нећу викати. Увек ћу имати стрпљења. Моје дете ће ми све причати. Нећу понављати грешке својих родитеља. А онда дође стварност. Јутра...