Самопоуздање детета почиње много пре првог успеха
Не могу.
Сигурно ћу погрешити.
Бољи су од мене.
Да ли сте некада чули своје дете како изговара ове реченице? Као родитељи, природно је да пожелимо да га охрабримо и кажемо Ма можеш ти то, Само веруј у себе, Немој да размишљаш тако.
Иако су ове реченице изговорене из љубави, самопоуздање се не гради само охрабривањем. Оно се гради много пре него што дете први пут посумња у себе. Гради се сваког дана, у начину на који га гледамо, у начину на који разговарамо с њим и у порукама које му шаљемо – чак и онда када нисмо свесни да их шаљемо.
Самопоуздање није исто што и самопоштовање
Ове две речи често користимо као синониме, али оне не значе исто.
Самопоуздање је уверење да нешто могу да научим, урадим или савладам. Самопоштовање је много дубље. То је осећај да вредим као особа, чак и онда када погрешим или не успем.
Дете може бити одличан спортиста, успешан ученик или талентован музичар, а да ипак дубоко у себи сумња у сопствену вредност.
Зато је важно да не градимо само дететове способности, већ и његов осећај сопствене вредности. Није циљ да дете верује у себе само онда када му све иде од руке. Много је важније да верује у себе и онда када погреши, када нешто не успе из првог покушаја или када се упореди са неким ко је у нечему успешнији. Управо тада се види разлика између самопоуздања које зависи од успеха и самопоштовања које остаје стабилно. Када дете зна да вреди без обзира на исход, лакше прихвата изазове, учи из грешака и наставља да покушава.
Родитељ је прво огледало у ком дете види себе
Мало дете не зна какво је. Оно то открива кроз очи својих родитеља. Када му кажемо: Верујем да можеш, Поносна сам на твој труд, Хајде да заједно пронађемо решење, ми му не градимо само тренутно расположење, већ градимо слику коју ће једног дана имати о себи.
С друге стране, честа критика, поређење са другом децом или стално указивање на грешке могу полако нарушити дететово поверење у сопствене способности. Оно што родитељ говори детету и начин на који то чини директно утичу на то како дете доживљава себе.
Похвала није исто што и самопоуздање
Када приметимо да дете сумња у себе, често покушавамо да га што више хвалимо. Међутим, ни похвала није довољна ако није искрена. Ако кажемо: Ти си најбољи, Ти све знаш, Ти си најпаметнији, дете ће пре или касније схватити да то није увек истина.
Много је важније да похвалимо оно што је стварно – труд, упорност, храброст да покуша, начин на који је решавало проблем.
Таква похвала гради стабилно самопоуздање, јер се заснива на стварном искуству, а не на савршенству. Претерано хваљење не доводи нужно до већег самопоуздања, већ је важно открити узрок дететове несигурности и подржати га у решавању проблема.
Шта деца заиста треба да чују?
Не треба им стално говорити да су најбоља. Потребно им је да осете да су прихваћена, да знају да их волимо и када погреше, да смеју да пробају, да смеју да не успеју, да смеју поново.
Јер самопоуздано дете није дете које никада не греши. То је дете које зна да једна грешка не одређује његову вредност.
Самопоуздана деца нису она која никада не осете страх
Често мислимо да су самопоуздана деца она која се ничега не плаше. Истина је другачија. Самопоуздано дете уме да каже Страх ме је, али ипак покуша.
Несигурно дете често одустаје и пре него што почне. Говори: Не могу, Нема смисла, Нећу успети. Разлика није у таленту. Разлика је у томе шта дете верује о себи.
Самопоуздана деца лакше прихватају одговорност, истрајнија су и отворенија за нове изазове, док несигурна деца чешће избегавају ризик, одустају и потцењују себе.
Како родитељ може да помогне?
Не постоји чаробна формула. Али постоје мале ствари које свакодневно праве велику разлику.
Слушајте више него што саветујете
Понекад детету није потребно решење. Потребно му је да осети да га неко разуме.
Дозволите му да погреши
Неуспех није супротност успеху. Он је његов део.
Не поредите га са другом децом
Једино поређење које има смисла јесте: Да ли си данас корак даље него јуче?
Помозите му да упозна себе
Свако дете има снаге, интересовања и таленте. Када их препозна, почиње да верује у себе.
За крај…
Самопоуздање није нешто са чим се дете рађа. Оно се гради кроз свакодневне односе, речи и искуства која му говоре: Вредиш, верујем у тебе и волим те баш такво какво јеси.
Самопоуздање расте када дете осети да га неко чује, да му верује, да га прихвата и да његова вредност никада не зависи само од оцена, медаља или успеха.
Дете које верује да вреди има храбрости да учи, покушава, греши и поново устаје.
Застаните на тренутак…
Размислите о следећим питањима:
- Када сам последњи пут похвалио труд свог детета, а не само резултат?
- Да ли моје дете зна да га волим и онда када погреши?
- Да ли му својим речима више уливајем храброст или страх од грешке?
Понекад управо ова питања постану почетак великих промена.
Позив родитељима
У оквиру Простора психолошке подршке деци, адолесцентима, одрасле и породице РАСТИОНИЦА разговарамо о свакодневним родитељским изазовима, учимо практичне вештине комуникације и заједно тражимо начине да однос са децом буде испуњен више разумевањем, а мање борбом.
Од септембра почиње нови циклус онлајн психолошких радионица.
За све информације можете добити путем мејла natasa.novoselac@gmail.com и броја телефона 063/7094231
