Ако је моје дете добро, да ли сам ја добар родитељ?
Колико пута сте чули или можда и сами рекли:
„Како је дивно васпитано дете!“
„Никада не прави проблеме.“
„Увек слуша.“
У тим тренуцима, негде дубоко у себи, многи родитељи осете понос. Као да је добро понашање детета доказ да су успели у свом најважнијем животном задатку. Међутим, шта ако постављамо погрешно питање? Шта ако није најважније да ли је наше дете добро, већ да ли је њему добро?
То су две потпуно различите ствари.
Родитељство није такмичење
Живимо у времену када је лако стећи утисак да се родитељство непрестано оцењује. На друштвеним мрежама гледамо насмејану децу, савршено организоване рођендане, медаље, дипломе са такмичења, спортске успехе и фотографије породичне среће. Понекад, и не приметивши, почнемо да поредимо себе.
„Њено дете свира клавир.“
„Његов син већ говори два језика.“
„Моје дете још увек има нападе беса.“
И онда се појави питање које боли:
„Да ли ја нешто радим погрешно?“
Истина је да родитељство није трка. Нити постоји једна формула која важи за свако дете. Свако дете долази на свет са својим темпераментом, својим ритмом развоја, својим потребама и својом личношћу. Задатак родитеља није да од детета направи нечију представу о успеху, већ да му помогне да развије своје потенцијале.
Добро дете или дете коме је добро?
Ово је, по мом мишљењу, једно од најважнијих питања које сваки родитељ може себи да постави. Дете може да буде мирно, послушно, никад да не противречи, да испуњава сва очекивања, а ипак да буде усамљено, уплашено, несигурно или да стално покушава да заслужи љубав тако што ће бити без грешке.
С друге стране, дете које понекад протестује, поставља питања, преговара или показује своје неслагање не мора да значи да је неваспитано. Можда управо учи да изрази себе. То не значи да границе нису потребне. Напротив. Деци су границе неопходне јер им пружају сигурност. Међутим, постоји велика разлика између детета које поштује границе зато што се плаши и детета које их прихвата јер има поверење у родитеља.
Похвала која гради, а не квари
Често чујем родитеље како кажу: Нећу превише да га хвалим, поквариће се. Међутим, деци није потребна похвала која их уздиже изнад других. Потребна им је похвала која препознаје труд.
Уместо: Ти си најпаметнији, можемо рећи: Видела сам колико си се трудио.
Уместо: Браво, ти си геније, можемо рећи: Поносна сам што ниси одустао.
Такве реченице не стварају притисак да дете увек буде најбоље. Оне граде самопоуздање, јер показују да ценимо његов труд, истрајност и залагање.
Границе нису супротност љубави
Још једна заблуда је да ће нас дете више волети ако му све дозволимо. Истина је управо супротна. Деца се осећају сигурније када знају шта је дозвољено, а шта није. Када су правила јасна, доследна и објашњена са поштовањем, дете не добија само ограничење – добија осећај да неко брине о њему.
Граница није казна. Она је порука: Толико си ми важан да желим да те сачувам.
Да ли дете треба да испуни наше снове?
Понекад, и несвесно, очекујемо да дете настави оно што ми нисмо стигли. Да упише школу коју смо ми желели. Да тренира спорт који ми волимо. Да постане оно што сматрамо успешним. Али деца нису пројекти. Она нису продужетак наших снова. Она су личности са својим интересовањима, талентима и путем. Највећи поклон који можемо да им дамо није да им изаберемо живот, већ да будемо сигурно место коме ће се увек враћати, без обзира на то који пут изаберу.
Како изгледа довољно добар родитељ?
Можда је то родитељ који не реагује на сваку дечју провокацију. Који уме да загрли. Који поставља границе без понижавања. Који дозвољава детету да погреши. Који се игра са својим дететом, а не само да га води са једне активности на другу. Који слуша више него што говори. И који свакога дана поново бира однос, а не савршенство.
За крај…
У данашње време све се брзо мења, пас е тако променио и начин на који родитељи васпитавају децу. Међутим, дечије развојне потребе нису се промениле. Те развојне потребе су: потреба за сигурношћу, структуром, подршком и љубављу.
Застаните за тренутак…
- Да ли је мом детету важније да буде савршено или да се поред мене осећа сигурно?
- Да ли га данас више исправљам него што га охрабрујем?
- Када сам га последњи пут загрлио или загрлила без икаквог повода?
Можда управо одговори на ова питања представљају почетак једне другачије врсте родитељства.
Позив родитељима
У оквиру Простора психолошке подршке деци, адолесцентима, одрасле и породице РАСТИОНИЦА разговарамо о свакодневним родитељским изазовима, учимо практичне вештине комуникације и заједно тражимо начине да однос са децом буде испуњен више разумевањем, а мање борбом.
Од септембра почиње нови циклус онлајн психолошких радионица.
