Идеалан родитељ не постоји. И то је добра вест.
Пре него што постанемо родитељи, већина нас има неку слику о томе какав ће родитељ бити.
Нећу викати. Увек ћу имати стрпљења. Моје дете ће ми све причати. Нећу понављати грешке својих родитеља.
А онда дође стварност. Јутра када каснимо на посао. Вече када смо уморнији него што смо мислили да човек може бити. Дан када после десетог нећу изгубимо стрпљење. И тада се јавља онај тихи, непријатни глас:
Нисам добар родитељ.
Али можда је проблем у нечем другом. Можда смо поверовали да добар родитељ мора бити – савршен.
Замка идеалног родитељства
Живимо у времену у коме нам се чини да сви око нас знају како треба васпитавати децу. Књиге. Подкасти. Друштвене мреже. Коментари рођака. Сваки дан чујемо нови савет. Једни кажу да треба бити строг. Други да треба бити попустљив. Трећи да дете треба пустити да само бира.
И није чудо што се родитељи понекад осећају збуњено. У жељи да све урадимо како треба, почнемо да сумњамо у себе. А управо та сумња нас често удаљава од онога што је детету најпотребније – нашег присуства.
Да ли васпитавамо своје дете или своје унутрашње дете?
Постоји једно питање које ретко постављамо себи.
Колико начина на који васпитавамо своје дете заправо долази из нашег детињства?
Неки родитељи несвесно понављају начин на који су и сами одгајани. Други се труде да буду потпуна супротност својим родитељима. И једно и друго је природно. Међутим, ни једно ни друго не значи да је најбоље за наше дете.
Важно је да се повремено запитамо:
Да ли сада реагујем на своје дете или на успомену из сопственог детињства?
Када то освестимо, добијамо прилику да бирамо, уместо да реагујемо по навици. Управо зато је важно да оствестимо очекивања која имамо од себе као родитељи и начине на који смо сами васпитавани.
Четири стила родитељства – и зашто нико није само један
У психологији се најчешће говори о четири стила родитељства.
Ауторитарни родитељ
Ауторитарни родитељ верује да су дисциплина и послушност најважнији темељи васпитања. Правила су јасна и о њима се не расправља. Од детета се очекује да слуша одрасле, а непослушност се често кажњава.
У оваквом односу дете научи да поштује правила, али понекад из страха од казне, а не зато што разуме њихов смисао. Због тога може постати несигурно у доношењу сопствених одлука и често се пита:
„Шта мама и тата очекују од мене?“
уместо:
„Шта је исправно и шта ја мислим о томе?“
Попустљиви родитељ
Попустљиви родитељ има много љубави и топлине и искрено жели да његово дете буде срећно. Међутим, често му је тешко да постави границе или да остане доследан када дете протестује.
Из страха да дете не буде тужно, љуто или разочарано, родитељ понекад попушта и онда када зна да не би требало.
Такво дете има много слободе, али не увек и довољно јасне оквире. А деци су, поред љубави, потребне и границе. Оне им помажу да се осећају сигурно и да постепено науче како да преузимају одговорност за своје поступке.
Незаинтересовани родитељ
Незаинтересован родитељ није увек физички одсутан. Понекад је свакодневно поред детета, али због сопствених проблема, умора или преокупираности нема довољно емоционалне доступности.
Дете тада може имати осећај да је препуштено само себи. Не зна коме да се обрати када је уплашено, тужно или збуњено.
Када дете нема осећај да га неко чује и разуме, може почети да верује да његова осећања нису важна. То је искуство које може утицати на његово самопоуздање и касније на односе са другим људима.
Ауторитативни родитељ
Ауторитативни родитељ успева да пронађе равнотежу између љубави и граница. Он слуша своје дете, уважава његова осећања и објашњава правила, али истовремено остаје доследан када је потребно.
Такав родитељ уме да каже:
Разумем да си љут јер не можеш још да се играш. Ипак, време је за спавање.
Дете тако добија важну поруку:
Моја осећања су прихваћена, али постоје правила која важе за све.
Истраживања показују да деца која одрастају уз овакав стил родитељства чешће развијају самопоуздање, одговорност, самоконтролу и осећај сигурности. Она уче да изразе своје мишљење, али и да поштују границе других.
Најважније није који сте стил
Када родитељи чују опис ових стилова, често покушавају да пронађу себе. И то је корисно, али важно је знати једну ствар. Нико није увек исти родитељ. Када смо одморни, стрпљиви смо. Када смо под стресом, можемо постати строжи него што желимо. Када нас мучи кривица, понекад постанемо превише попустљиви.
Стил родитељства није етикета. Он је позив да размислимо шта бисмо желели да променимо.
Дете не тражи савршенство
Једна реченица из моје праксе стално ми се враћа. Родитељи често мисле да деца највише памте наше грешке. Много више памте наш однос. Памте загрљај после свађе. Памте када смо рекли: Извини. Памте да смо сели поред њих када им је било тешко. Памте да смо их слушали, не зато што смо били савршени, већ зато што смо били присутни.
Присутност је навећи поклон
У једном дану дете ће заборавити коју сте му мајицу обукли. Који сте ручак скували. Да ли је играчка била најскупља. Међутим, памтиће осећај. Да ли сте га погледали када вам је нешто причало. Да ли сте га загрлили када је погрешило. Да ли је поред вас смело да плаче.
Многи родитељи мисле да деци највише требају савршене одлуке. Много чешће им треба родитељ који је истински присутан.
За крај…
Важно је да знамо да није потребно бити идеалан родитељ, већ „довољно добар“, односно присутан.
Можда никада нећемо бити онакав родитељ каквим смо себе замишљали пре него што смо добили дете. И то је у реду. Јер дете не треба идеалног родитеља. Треба му стварни родитељ који ће сваки дан сваки дан поново изабрати однос са својим дететом.
Застаните на тренутак…
Пре него што наставите са својим даном, поставите себи три питања:
- Да ли данас више покушавам да будем савршен родитељ или присутан родитељ?
- Када сам последњи пут детету посветио пуну пажњу, без телефона и журбе?
- Да ли моје дете зна да је вољено и онда када погреши?
Не постоји тест који ће показати да ли сте добар родитељ.
Али ова питања могу бити добар почетак.
Позив родитељима
У оквиру Простора психолошке подршке деци, адолесцентима, одрасле и породице РАСТИОНИЦА разговарамо о свакодневним родитељским изазовима, учимо практичне вештине комуникације и заједно тражимо начине да однос са децом буде испуњен више разумевањем, а мање борбом.
Од септембра почиње нови циклус онлајн психолошких радионица.
