Самостално дете не настаје случајно – оно расте уз сигурног родитеља
Пусти, ја ћу.
Мали си још.
Брже је да ја то урадим.
Колико пута дневно ове реченице изговоримо, а да о њима и не размишљамо? Желимо да помогнемо, да убрзамо, да заштитимо и све то радимо из љубави.
Међутим понекад, управо из најбоље намере, детету несвесно шаљемо поруку:
Не верујем да ти то можеш.
Самосталност се не развија онда када дете једног дана одрасте. Она почиње много раније – сваки пут када му дозволимо да покуша.
Самосталност није исто што и препуштеност
Када се говори о самосталности, многи родитељи помисле да то значи пустити дете да све ради само. Међутим, самосталност није одсуство родитеља. Она није ни равнодушност. Самосталност значи да је родитељ ту, али не уместо детета. Он охрабрује, показује, подржава, а затим прави корак уназад како би дете направило корак напред.
То је велика разлика.
Дете које постаје самостално не губи ослонац. Напротив. Оно постепено стиче поверење у сопствене способности, јер зна да иза себе има сигурну особу која верује у њега. Самосталност не значи препуштање детета самом себи, већ постепено развијање одговорности, сопственог мишљења и способности да преузима иницијативу.
Свако дете жели да каже: Могу сам.
Један од најлепших тренутака у развоју детета јесте када први пут каже: Ја ћу. Пусти мене. Могу сам.
Тада не покушава само да закопча јакну или завеже пертле. Покушава да открије ко је. Сваки такав покушај гради његово самопоуздање. А, сваки пут када уместо њега завршимо оно што је могло само, одузимамо му прилику да осети понос због сопственог успеха.
Наравно, неће увек успети. Понекад ће му требати више времена. Понекад ће погрешити. Баш кроз те покушаје дете учи, не само како да нешто уради, већ и како да верује себи.
Највећи непријатељ самосталности понекад је – љубав
Ово можда звучи необично, али претерана заштита често долази управо из љубави. Желимо да дете не буде разочарано, да се не повреди, да му буде лакше и онда радимо уместо њега. Спакујемо торбу, завежемо пертле, одговоримо уместо њега, решимо сваки проблем пре него што је стигло и да покуша.
На тај начин краткорочно помажемо, али дугорочно можемо послати поруку: Теби је ово превише тешко.
Много је корисније рећи: Пробај. Ако ти затреба помоћ, ја сам ту. То је реченица која гради и самосталност и поверење.
Сигурна везаност је темељ самосталности
Постоји један занимљив парадокс. Деца која су најсигурније везана за своје родитеље најлакше се осамостаљују. Зашто? Зато што знају да имају сигурно место коме увек могу да се врате.
Када дете осећа да је вољено, прихваћено и да га разумеју, оно има храбрости да истражује свет, да испробава нове ствари, да се удаљи и да се поново врати. Управо зато близак однос са родитељем није препрека самосталности.
Он је њен најважнији темељ. Теорија афективне везаности показује да деца која имају сигурну емоционалну повезаност са родитељем лакше истражују свет, развијају поверење у себе и касније граде здраве односе са другима.
А шта је са страхом од одвајања?
Полазак у вртић, први дан школе, ноћење код баке, останак на рођендану без родитеља… Све су то тренуци у којима је сасвим природно да дете осети страх. Страх од одвајања није знак да је дете размажено. Он је природан део развоја.
Проблем настаје онда када страх постане толико снажан да детету не дозвољава да живи, истражује и ужива у свом детињству. Тада му није потребно да чује: Немој да плачеш. Већ: Видим да ти је тешко. Разумем те. И знам да можеш.
То су реченице које детету истовремено пружају сигурност и охрабрење. Циљ је помоћи детету да препозна када опасност није стварна и да постепено научи да се носи са својим страхом.
Како родитељ може да подстакне самосталност?
Не постоји чаробна формула, али постоје мале свакодневне навике које праве велику разлику.
Дајте детету време
Не журите да урадите уместо њега само зато што је брже.
Похвалите труд
Не само резултат. Реците: Видим колико си се трудио.
Дозволите му да погреши
Грешка није доказ неспособности. Она је прилика за учење.
Верујте му
Понекад је највећа подршка управо поверење. Дете много брже поверује у себе када осети да родитељ верује у његове способности.
За крај…
Самосталност није у томе да дете све може само. Самосталност је уверење детета да може да покуша, да учи, да погреши и да зна да ће родитељ бити његова сигурна база којој увек може да се врати.
Самосталност није вештина коју дете једног дана једноставно стекне. Она се гради, кроз поверење, кроз стрпљење, кроз прилике да покуша и кроз сигуран однос са родитељем.
Застаните на тренутак…
Поставите себи три питања:
- Да ли чешће помажем свом детету или радим уместо њега?
- Да ли му дозвољавам да покуша, чак и када знам да неће све урадити савршено?
- Коју поруку му данас шаљем – не можеш или верујем да можеш?
Понекад управо одговори на ова питања постану почетак дететове самосталности.
Позив родитељима
У оквиру Простора психолошке подршке деци, адолесцентима, одрасле и породице РАСТИОНИЦА разговарамо о свакодневним родитељским изазовима, учимо практичне вештине комуникације и заједно тражимо начине да однос са децом буде испуњен више разумевањем, а мање борбом.
Од септембра почиње нови циклус онлајн психолошких радионица.
За све информације можете добити путем мејла natasa.novoselac@gmail.com и броја телефона 063/7094231
