Досада није непријатељ детета – понекад је почетак најбоље игре
Мама, досадно ми је. Тата, шта сада да радим? Немам чиме да се играм.
Када чујемо ове реченице, многи од нас одмах почињу да нуде решења. Предлажемо игру, укључујемо цртани филм, дајемо телефон, организујемо излазак. Тражимо нову активност која ће испунити дететово време.
Све то радимо из добре намере. Желимо да дете буде задовољно, активно и заинтересовано. Понекад се чак забринемо када видимо да седи и не ради ништа.
Међутим, шта ако досада није проблем који треба што пре решити? Шта ако је она празан простор који је детету потребан да би открило шта жели, шта може и шта уме само да осмисли?
Детињство у ком је све унапред припремљено
Данашњој деци доступно је више садржаја него иједној генерацији пре њих. Цртани филмови могу да се гледају у сваком тренутку. Игрице нуде готове светове, правила, улоге и циљеве. За скоро свако интересовање постоје играчка, апликација, курс или организована активност.
Поред школе, ту су спорт, страни језици, музичка школа, плес, креативне радионице и бројне друге обавезе. Свака од њих може бити корисна и подстицајна. Проблем настаје када је дететов дан толико испланиран да више не постоји простор у ком оно само одлучује шта ће радити.
Када је сваки тренутак организован, дете добија много садржаја, али мало прилика да само створи садржај. Тада му постаје тешко да замисли да картонска кутија може бити кућа, брод, продавница или свемирски брод. Уместо да започне игру, оно чека да му неко објасни шта треба да ради.
Игра није губљење времена
За одрасле је игра најчешће одмор од важних обавеза. За дете је игра једна од најважнијих активности. Кроз њу оно истражује свет, испробава различите улоге, учи да решава проблеме и изражава оно што још не уме да објасни речима.
Када се игра породице, школе или продавнице, дете не опонаша само одрасле. Оно покушава да разуме односе, правила и догађаје који га окружују. Када гради кулу која се стално руши, учи да покуша поново. Када осмишљава правила игре са другом децом, учи да преговара, сарађује и прихвата туђе идеје. Када глуми јунака који побеђује чудовиште, можда на симболичан начин обрађује сопствени страх.
Игра подстиче развој говора, мишљења, покрета, креативности, самопоуздања и социјалних вештина. Она није само нешто што дете ради када заврши све важније обавезе.
Игра јесте важна обавеза детињства.
Шта се дешава када детету дозволимо да му буде досадно?
У првом тренутку вероватно ће протестовати. Тражиће телефон, пратиће нас по кући, понављаће да нема шта да ради. То не значи да је потребно одмах понудити решење.
Детету може бити потребно време да пређе из стања у ком очекује готову забаву у стање у ком само покреће игру. Тај прелаз није увек пријатан, али је драгоцен. Ако останемо мирни и не преузмемо одговорност за сваки тренутак његовог слободног времена, дете постепено почиње да тражи сопствене идеје.
Можда ће узети папир и почети да црта, извадити старе играчке, направити шатор од јастука, почети да листа књигу, изаћи у двориште. Или ће само седети, размишљати и одмарати се. Ни то време није изгубљено.
У неиспланираним тренуцима дете учи да буде са собом, ослушкује своја интересовања и проналази начин да само испуни време. Управо из таквих тренутака често настају најкреативније игре и идеје.
Досада подстиче самосталност
Када родитељ сваки пут на дететово досадно ми је одговори новом активношћу, дете учи: Неко други је одговоран за то како ћу провести своје време.
Када му оставимо простор да само пронађе решење, порука је другачија: Верујем да можеш да осмислиш нешто своје.
То не значи да дете треба препустити себи или да родитељ никада не треба да се игра са њим. Заједничка игра, разговори и породичне активности имају велики значај. Међутим, није потребно да родитељ буде стални организатор, аниматор и извор забаве.
Понекад је довољно рећи: Разумем да ти је досадно. Верујем да ћеш смислити шта би могао да радиш.
Можемо понудити материјале, простор и неколико могућности, али не морамо осмислити целу активност. Уместо готовог решења, можемо питати: Шта би могао да направиш од ове кутије? Какву игру можеш да смислиш са овим коцкама? Постоји ли нешто што си дуго желео да пробаш?
На тај начин помажемо детету да покрене сопствену машту, али му не одузимамо иницијативу.
Неиспланирана игра учи децу односима
Када одрасли организују активност, правила и улоге су углавном унапред одређени. На тренингу се зна ко води активност. На часу постоји задатак. У игрици су правила већ програмирана.
Међутим, када се деца играју без унапред припремљеног сценарија, све морају сама да договоре – ко ће бити доктор, а ко пацијент? Где су границе терена? Шта се дешава ако неко прекрши правило? Како ће решити неслагање?
У том процесу деца уче да разговарају, преговарају, прихватају различита мишљења и проналазе компромисе. Наравно, понекад ће се посвађати. И то је део учења.
Ако одрасли одмах не преузму решавање сваког неспоразума, деца добијају прилику да вежбају вештине које ће им бити потребне у пријатељствима, школи и касније у животу.
Да ли превише активности може бити превише?
Родитељи деци најчешће организују ваншколске активности са најбољом намером. Желе да развијају таленте, да се баве спортом, да уче језике, да квалитетно користе време.
Дете коме је сваки дан испуњен школом, домаћим задацима, тренинзима и часовима може изгубити простор за одмор, слободну игру и спонтано откривање сопствених интересовања.
Није свако дете које нема бројне активности немотивисано. Нити је дете које има испуњен распоред нужно задовољно. Пре него што упишемо још једну активност, можемо се запитати:
Да ли је то заиста дететова жеља?
Да ли има довољно времена за одмор?
Да ли има тренутке у којима ништа не мора?
Да ли активност подстиче његов развој или ствара додатни притисак?
Детету су потребни подстицаји, али му је потребан и простор да расте својим темпом. Више активности не значи увек и више развоја.
Екрани нису непријатељ, али не треба да буду једино решење
Телефон, таблет и рачунар део су живота савремене деце. Они могу бити средства учења, комуникације, забаве и развијања одређених вештина. Није реално, нити је увек потребно, потпуно их избацити из дететовог живота.
Ипак, проблем настаје када екран постане први и једини одговор на досаду. Дигитални садржаји брзо привлаче пажњу и стално нуде нове подстицаје. После њих мирније активности могу деловати споро и недовољно занимљиво.
Зато је важно да деца имају јасне и узрасту прилагођене границе, као и различите начине коришћења слободног времена. То могу бити: читање, цртање, игра напољу, спорт без такмичарског притиска, боравак у природи, помагање у припреми оброка, друштвене игре, музика, разговор, али и време у ком дете једноставно одмара.
Циљ није да сваки тренутак буде користан. Циљ је да дете постепено научи да бира, организује и уравнотежи своје време.
Слободно време тинејџера изгледа другачије
Како дете расте, његова потреба за вршњацима постаје све већа. Тинејџеру су потребни разговори са пријатељима, изласци, музика, филмови, друштвене мреже и време у ком може да буде само.
Родитељу понекад може деловати да тинејџер ништа не ради, иако он кроз то време обрађује утиске, размишља, одмара се или гради односе који су му веома важни. То не значи да границе и интересовање родитеља више нису потребни.
Важно је знати где је дете, са ким проводи време и како може да се јави ако се план промени. Међутим, како тинејџер сазрева, надзор би постепено требало да уступа место поверењу и одговорности. Један од начина да родитељ остане близак са тинејџером јесте да пронађу активност у којој обоје уживају. То не мора бити велики породични излет. Понекад су довољни кратка вожња, заједничко кување, одлазак у биоскоп или разговор уз пиће.
Важније од саме активности јесте да тинејџер осети да родитељ жели да упозна његов свет, а не само да га контролише.
Како родитељ може да створи простор за здраву досаду?
Није потребно оставити дете без икакве структуре. Деци су потребни и рутина и границе. Али унутар њих може постојати простор који није унапред испуњен.
Не журите да понудите решење
Када дете каже да му је досадно, сачекајте. Понекад је неколико минута незадовољства потребно да би настала нова идеја.
Нека материјали буду доступни
Папир, бојице, књиге, коцке, лопта, тканине и кутије могу подстаћи игру, а да је не одреде унапред.
Оставите део дана без плана
Не мора сваки сат да има своју сврху и активност.
Будите пример
Ако дете види да у сваком слободном тренутку посежемо за телефоном, тешко ће поверовати да се време може провести другачије.
Не процењујте сваку активност
Игра не мора увек нечему видљиво да служи. Дете не мора из сваког слободног тренутка да изађе са новим знањем или производом.
Дозволите одмор
Понекад детету није потребна нова активност, већ пауза. Мировање и осамљивање могу бити здрав начин да напуни батерије.
За крај…
Дететово слободно време не мора непрестано да буде испуњено активностима, забавом и садржајима које су осмислили одрасли.
Досада не значи да детету нешто недостаје. Понекад значи да је пред њим простор који још није испунило својим идејама. У том простору може настати игра, машта, разговор, одмор, нова интересовања и осећај: Умем сам да осмислим своје време.
Застаните на тренутак…
Размислите:
- Да ли је слободно време мог детета заиста слободно или је унапред организовано?
- Шта урадим када ми дете каже да му је досадно?
- Да ли му остављам довољно простора да само започне игру?
- Да ли активности бирамо заједно или их одређујем из страха да ће нешто пропустити?
- Какав пример коришћења слободног времена види од мене?
Није циљ да родитељ одједном промени целокупан породични распоред. Понекад је довољно оставити једно поподне без плана и видети шта ће из тог простора настати.
Позив родитељима
У оквиру Простора психолошке подршке деци, адолесцентима, одрасле и породице РАСТИОНИЦА разговарамо о свакодневним родитељским изазовима, учимо практичне вештине комуникације и заједно тражимо начине да однос са децом буде испуњен више разумевањем, а мање борбом.
Од септембра почиње нови циклус онлајн психолошких радионица.
За све информације можете добити путем мејла natasa.novoselac@gmail.com и броја телефона 063/7094231
